суббота, 23 мая 2009 г.

Čupkovič most


Čupkovič most.


Našel v Internete nekol’ko zanimlivostej, svjazanih s Čupkoviča mostom i vobčem s tutim krajem, i ih prenosim.

Most ili viadukt je rozmeščen v sel’ce Čupkoviči (točnej skazat’, nad nim), ktoro naleži Oton Benderu. A Oton Bender naleži selu Oton, ktoro sostoit iz tri «podsela»: Oton Pole, Oton Brdo i Oton Bender. Medžu stanicami Plavno i Padžene je rozmeščeno stojališče Oton, ktoro na žalost’ ne je snimleno. Zanimlivo je i nazvanje stanici Plavno. Opravdu, selo Plavno, lokal’no središče tutogo kraja, udaleno je od železničnogo puti desjatok kilometrov. V stvarnosti stanice najbližej je Oton Bender, no, gljaduče že je Plavno mnogo/polno večej než Bender, ono polučilo vlasnu stanicu.

Mnogo je pisano na Forume že nekogda sil’ni veter srušil tovarni vlak s Čupkoviča mosta na domi u podnožja. Soglosno nejakim vestjam, pogibnulo četvero ljudi. Govorjut, že v vlake bil i vagon, ktori prevozil ribu, i okol’no naselenje v te dni jedali tol’ko pastervu/pstrug. 

Prenosim s jednoj internetovoj stranici vozpominanja bivšego žitelja/obitatelja tutogo kraja, ktori se predstavil kak Pegor:

«Stanica Bender-Plavno bila dolgo vremenno najbližajša svjaz’ Plavenica s Kninom, a ostalim dilom/častju putja i so svetom. Pamjatujem vremena, kogda ješče ne pošel v školu, kak putovali iz Knina v Plavno čobi posetit’ rodbinu ili obrabotat’ zemlju. Stukanje vlaka, kolihanje vagona tretjego razrjada, smeh, razgovor, obči gomon, izmenenje prelepih pejzažov celim putem. Ni jednogo momenta v moih mnogočislenih putovanjah tuda i nazad ne bilo nudno. Pamjatujem to vremeno občej oskudici/nedostatka s nostal’gijej, pre plamenel vsegde sredi nas jedin nepomračeni optimizm. Mi, detki, živeli vo vlasnom svete vesele, radostne, mečtatlive i ničim obuzdavane igre celi den’. Ničo nam togda ne nedostavalo, a vsejaki novi moment mi proživeli jak novu prigodu. Obožali tute putovanja, napolnjene druženjami i novimi poznavanjami. Vlak se ostanovival na poputnih stanicah. Prihodili ljudi, nektore vojdut, a nektore dočekajut tih ktore vihodžut. Na hvilu naš detski misleni tok bil napravjen že tol’ko moment sud’bini idemo s nektorim, kogo može bit’ više nikogda ne stretimo. Kogda prijede do Bendera, tut vijde više než pol-vlaka. Prihodžut nektore ljudi, čobi pomočt’ viložit’ veči. Prihodi konski voz s nekolikimi na nim, ktore torbi s blagami privezli iz Knina, ktore treba odpravit’/prevezt’ v prodavnicu v Bender ili značno dalej do Plavno. Vihodžut muži i ženi, različno odete v živopisnom kolorite, viskačut vesele detki preto odtuda počinajut radost’ prigodi dolgogo putovanja peškom do Plavno. Ljudi formujut koloni, velike ili male grupi, redko sut jedinci/osamočenci v spešačem odhode od stanici. Detki sut vsegde v svojem bege i veselom piske i ščebete. Razgovori, počate v vlake sja ne prerivajut i prodolžajut sja v neprerivnom toke vseju svojeju intensivnostju celi put’. Tol’ko jedinci/osamočenci držat temp i ukrivajut sja za pervimi sklonami, isčezajuče nam iz vida. 

Obožal počatok tutogo putja. Pervo projdemo pod malim mostom, pod železnicoju, kak prez nejaki tunel, nalezemo na drugu stranu u železničnoj dragi, a potom putem skroz’ sel’co Čupkoviči s strahopoklonenjem prohodimo pod viaduktom ogromnogo Čupkoviča mosta. Mislil togda v svojej detskoj naivosti, že ljudska ruka nikogda v istorii ne iztvorila ničo više veličestvennej než toj grandiozni objekt. I kogda posle dva časa borzogo hoda dosagnemo na Bašinec i dalej v naše sel’co, meni i dalej pred očami stojal skladni pljas ogromnih kamenih arok togo džina. Nočju sonil ob nim i videl, jak jego budovali. 

Cjedinenjem okol’nosti ja i moja sem’ja bili na stanice, kogda uraganska burja srušila tovarni vlak s tutogo mosta. Pamjatujem grozne naleti vetra ktore sja obrušivali na stanični budinok i ktore trjasli okna i žaljuzi. Pamjatujem tesnotu, priglušeni strah velikoj grupi ljudov v čekal’nice, skučene jedni s drugimi. Strah, tesnota, molčanje, priglušeno dihanje, a na-vne razbesnila sja zver’. Ni tutden’ mi ne je jasno s tutoj poluvekovoj distancii, li mi togda jehali iz Knina ili sja vračali do Knina. Bili tam ja, brat i matka. Pamjatujem, že vlaki ne šli i že prijehal tol’ko jedin pasažerski iz Knina, v ktorom bil naš otec, ktori prijehal do nas i zapihal nas vo vlak, ktori vsih nas, prestrašenih v čekal’nice, vratil do Knina. I togda nastupa obraz, ktori bude menja soprovodžat’ celo žitje. Vlak ostavja stanicu i sja vleče do Knina, a za nami ostaje stanični budinok, na ktori sja obrušiva veter, a tam dalej od stanici postepenno sja otvorja pogljad na viadukt, prez ktori vise jak ogromna černa zmija – vlak. Poslednij vagon udaril i razrušil dom u podnožja, a lokomotiv je ješče na moste. Ostale vagoni višut vse do podnožja. I kogda pripomenim Bender i most Čupkoviča, v pamjat’ dojde i toj obraz. A vlak sja pomalo udalja, ja s pritisknutim k steklu nosom nedvižimo gljadem scenu tragedii. Moje dihanje mglit okno, ja jego šibko utiram, ale krivina zatvorjaje vid. Vo vlake tajenje i trevoga. Veter i dalej stava povišat’ učinok i s našim sostavom. Kak od putja, tak odn vetra vagoni s putja opasno naklonjajut sja. Nikto ne govori, nikto ne diše. Prodolžilo sja i nam, detkam, dlja ktorih to bilo tol’ko prodolženje prigodi. A potom nakonec stanica v Knine i žalostno ridanje i gorlenje. 

Proživel ja v žitje mnoge vetri i buri, ale nikogda više jak tu pri Čupkoviča moste. I tutden’ sja javlja znovu to, čo ne možem razjasnit’ v pamjati. Že li to bilo moje posledne putovanje vlakom do Plavno, pre našel sobi više ugodni put’ autom, ili moj mozok više ne priznaval ni jedno drugo putovanje, čo može sja merit’ s tim, i že vse ostale prosto vičistil iz pamjati». 

Nakonec, začo mene osobno tutij del Ličkoj železnici osobeno intriguje?
Kak hlopec od osem let, putujuči Unskoju železnicoju iz Zagreba do Šibernika (1957), pervi put’ slušal razskaz o «Benderovom viadukte». Pozdnej slušal i čital o slučajah podčas Drugoj Svetovoj Vojni, o napade partizana na železnice Gračac – Knin, ktoroj okazijeju bil miniran/srušen «viadukt Bender», čim na dolgo vremenno (do konca vojni?) prervana železnična svjaz’ medžu Dalmacije i vnutrenostju Hrvatskoj. Ostaje mi i dalej nejasno, čo je opravdu «Benderov viadukt». Je li to Čupkovič most, ili je reč o jednom od mostov ili viaduktov medžu Plavna i Otona?

Чупкович мост


Чупкович мост.


Нашел в Интернете неколько занимливостей, связаних с Чупковича мостом и вобчем с тутим краєм, и их преносим.

Мост или виадукт є розмешчен в сельце Чупковичи (точней сказать, над ним), кторо належи Отон Бендеру. А Отон Бендер належи селу Отон, кторо состоит из три «подсела»: Отон Поле, Отон Брдо и Отон Бендер. Меджу станицами Плавно и Паджене є розмешчено стоялишче Отон, кторо на жалость не є снимлено. Занимливо є и названье станици Плавно. Оправду, село Плавно, локально средишче тутого края, удалено є од железничного пути десяток километров. В стварности станице найближей є Отон Бендер, но, глядуче же є Плавно много/полно вечей неж Бендер, оно получило власну станицу.

Много є писано на Форуме же некогда сильни ветер срушил товарни влак с Чупковича моста на доми у подножя. Соглосно неяким вестям, погибнуло четверо люди. Говорют, же в влаке бил и вагон, ктори превозил рибу, и окольно населенье в те дни єдали только пастерву/пструг. 

Преносим с єдной интернетовой страници возпоминаня бившего жителя/обитателя тутого края, ктори се представил как Пегор:

«Станица Бендер-Плавно била долго временно найближайша связь Плавеньица с Книном, а осталим дилом/частю путя и со светом. Памятуєм времена, когда єшче не пошел в школу, как путовали из Книна в Плавно чоби посетить родбину или обработать землю. Стуканье влака, колиханье вагона третьего разряда, смех, разговор, обчи гомон, измененье прелепих пейзажов целим путем. Ни єдного момента в моих многочислених путованях туда и назад не било нудно. Памятуєм то времено обчей оскудици/недостатка с ностальгиєй, пре пламенел всегде среди нас єдин непомрачени оптимизм. Ми, детки, живели во власном свете веселе, радостне, мечтатливе и ничим обуздаване игре цели день. Ничо нам тогда не недоставало, а всеяки нови момент ми проживели як нову пригоду. Обожали туте путованя, наполньене друженями и новими познаванями. Влак се остановивал на попутних станицах. Приходили люди, некторе войдут, а некторе дочекают тих кторе виходжут. На хвилу наш детски мислени ток бил направьен же только момент судьбини идемо с некторим, кого може бить више никогда не стретимо. Когда приєде до Бендера, тут вийде више неж пол-влака. Приходжут некторе люди, чоби помочть виложить вечи. Приходи конски воз с неколикими на ним, кторе торби с благами привезли из Книна, кторе треба одправить/превезть в продавницу в Бендер или значно далей до Плавно. Виходжут мужи и жени, различно одете в живописном колорите, вискачут веселе детки прето одтуда починают радость пригоди долгого путованя пешком до Плавно. Люди формуют колони, велике или мале групи, редко сут єдинци/осамоченци в спешачем одходе од станици. Детки сут всегде в своєм беге и веселом писке и шчебете. Разговори, почате в влаке ся не преривают и продолжают ся в непреривном токе всею своєю интенсивностю цели путь. Только єдинци/осамоченци држат темп и укривают ся за первими склонами, исчезаюче нам из вида. 

Обожал початок тутого путя. Перво пройдемо под малим мостом, под железницою, как през неяки тунел, налеземо на другу страну у железничной драги, а потом путем скрозь сельцо Чупковичи с страхопоклоненьем проходимо под виадуктом огромного Чупковича моста. Мислил тогда в своєй детской наивости, же людска рука никогда в истории не изтворила ничо више величественней неж той грандиозни обьект. И когда после два часа борзого хода досагнемо на Башинец и далей в наше сельцо, мени и далей пред очами стоял складни пляс огромних камених арок того джина. Ночю сонил об ним и видел, як єго будовали. 

Cєдиненьем окольности я и моя семья били на станице, когда ураганска буря срушила товарни влак с тутого моста. Памятуєм грозне налети ветра кторе ся обрушивали на станични будинок и кторе трясли окна и жалюзи. Памятуєм тесноту, приглушени страх великой групи людов в чекальнице, скучене єдни с другими. Страх, теснота, молчанье, приглушено диханье, а на-вне разбеснила ся зверь. Ни тутдень ми не є ясно с тутой полувековой дистанции, ли ми тогда єхали из Книна или ся врачали до Книна. Били там я, брат и матка. Памятуєм, же влаки не шли и же приєхал только єдин пасажерски из Книна, в ктором бил наш отец, ктори приєхал до нас и запихал нас во влак, ктори всих нас, престрашених в чекальнице, вратил до Книна. И тогда наступа образ, ктори буде меня сопроводжать цело житье. Влак оставя станицу и ся влече до Книна, а за нами остає станични будинок, на ктори ся обрушива ветер, а там далей од станици постепенно ся отворя погляд на виадукт, през ктори висе як огромна черна змия – влак. Последний вагон ударил и разрушил дом у подножя, а локомотив є єшче на мосте. Остале вагони вишут все до подножя. И когда припоменим Бендер и мост Чупковича, в память дойде и той образ. А влак ся помало удаля, я с притискнутим к стеклу носом недвижимо глядем сцену трагедии. Моє диханье мглит окно, я єго шибко утирам, але кривина затворяє вид. Во влаке таєнье и тревога. Ветер и далей става повишать учинок и с нашим составом. Как од путя, так одн ветра вагони с путя опасно наклоняют ся. Никто не говори, никто не дише. Продолжило ся и нам, деткам, для кторих то било только продолженье пригоди. А потом наконец станица в Книне и жалостно риданье и горленье. 

Проживел я в житье многе ветри и бури, але никогда више як ту при Чупковича мосте. И тутдень ся явля знову то, чо не можем разяснить в памяти. Же ли то било моє последне путованье влаком до Плавно, пре нашел соби више угодни путь аутом, или мой мозок више не признавал ни єдно друго путованье, чо може ся мерить с тим, и же все остале просто вичистил из памяти». 

Наконец, зачо мене особно тутий дел Личкой железници особено интригує?
Как хлопец од осем лет, путуючи Унскою железницою из Загреба до Шиберника (1957), перви путь слушал разсказ о «Бендеровом виадукте». Поздней слушал и читал о случаях подчас Другой Световой Войни, о нападе партизана на железнице Грачац – Книн, кторой оказиєю бил миниран/срушен «виадукт Бендер», чим на долго временно (до конца войни?) прервана железнична связь меджу Далмациє и внутреностю Хрватской. Остає ми и далей неясно, чо є оправду «Бендеров виадукт». Є ли то Чупкович мост, или є реч о єдном од мостов или виадуктов меджу Плавна и Отона?